Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u Bosanskoj vili 1911. godine. Pred prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika koji je izdalo Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu, objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“). Prvu knjigu stihova u prozi - Ex Ponto - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku Nemiri štampao je u Beogradu 1920. godine. Njegove lirske pesme  koje za života nisu sabrane u knjigu, objavljene su posthumno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom Šta sanjam i šta mi se događa.

Stvarajući početkom veka, Andrić se svojom poezijom približava nekolikim pesničkim školama, ali će najuočljiviji i najjasniji biti uticaji ekspresionističke poetike, pre svega na izražajnom planu: razara se pravilna struktura vezanog stiha i strofe. Andrić, međutim, ne razbija sasvim logičku strukturu jezika, već od pesme traži da progovori smislom. Slobodan stih bez rime, odbacivanje stroge arhitektonike sonetske forme, pokazali su se kao najpogodniji za spontano i intuitivno pulsiranje misli. U poeziju se unose jasna i neposredna značenja, a pesma se ne piše da zbunjuje, već da kazuje, da slika.

Karakterističan mladalački nemir sa tragovima melanholične jadikovke svojstven je Andrićevim ranim stihovima. Kontemplativna raspoloženja, gorčina i sumorni tonovi biće jedna od konstanti Andrićeve lirike. Pesnik je sam, nejak i zbunjen nepredvidivim i teškim životom, razneženo nadnesen nad sobom. U Andrićevoj poeziji pisanoj pre prvog svetskog rata, kao ni u poeziji većine pripadnika njegove generacije, nema nagoveštaja istorijske bure koja će izmeniti lice sveta. Mladobosanski pobunjenik, borac za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje, u svojoj poeziji samo je tragična jedinka bačena da trpi „besmisleni teror prilika i stvari“.

U Ex Pontu, ranom Andrićevom delu (1918), nazvanom „razgovorom s dušom“ (Niko Bartulović), stilizovano je lično iskustvo u nastojanju da mu se, u lirskoj sentenci, pridoda značenje filozofsko-poetske istine, a da pri tom, zadrži fabulativno-narativnu osnovu, na osnovu koje bi se mogla rekonstruisati stanja jednog zatočenika. Ova knjiga pesama u prozi razvrstana je u tri ciklusa: prvi ima 26, drugi 25, a treći 88 tekstova, uz završni „Epilog“. U strasnom lirskom monologu, pesnik se obračunava sa sobom, pokušava da u tamničkim bdenjima razreši unutrašnju dramu i oslobodi se traume izazvane utamničenjem. Nepravedan pad iza rešetaka u drugi, surov i mučan svet, gde je žrtva „na suhom ukletom sprudu“, dovodi pesnika u stanje da postavlja važna egzistencijlna pitanja i grozničavo razmišlja o svetu i mestu pojedinca u njegovim tragičnim okvirima.

I knjiga Nemiri (1920) nastaje delom u zatvoru i internaciji. Kao i Ex Ponto, i ova knjiga je ispovednog karaktera, s tim što su autobiografski elementi zamaskirani ili poetski tranformisani.  Tri ciklusa koja čine ovu knjigu - „Nemir od vijeka“, „Nemir dana“ i „Bregovi“ - predstavljaju tri  bitna odnosa subjekta prema fundamentalnim ljudskim mogućnostima, nalažunju mesta za čoveka. U ovome delu javlja se i reska socijalna nota. Pesnik setnih i melanholičnih raspoloženja, koji svojim dotadašnjim stihovima postavlja pitanja suštine i smisla prolaznoga života, budi se najednom kao borac za socijalnu pravdu. Pored mračnog, introvertovanog, samozagledanog Andrića, ovde se pojavljuje jedan borbeni, aktivistički Andrić, okrenut svetu.

Copyright © Zadužbina Ive Andrića; Predsednik Upravnog odbora: akademik Miroslav Pantić
Autori tekstova: mr Žaneta Đukić Perišić, Biljana Đorđević, dr Mihajlo Pantić
Design: Ljubiša Đukić
Webmaster: Branislav Mironja & LINK group