Na sunčanoj strani

Reč je o posthumno objavljenom Andrićevom rukopisu. Tokom treće decenije dvadesetog veka Andrić je objavio pet pripovedaka sa zatvorskom tematikom. Počev od priče „Zanos i stradanja Tome Galusa“ u kojoj autor svoga junaka vidi u Trstu kao slučajno zatočenog mladića, preko proza „Na sunčanoj strani“, „Sunce“, „U ćeliji broj 115“ pa do priče „Iskušenje u ćeliji broj 38“, Andrić prati nesrećnoga mladića tokom svih njegovih tamničkih stradanja. U sastav proze Na sunčanoj strani ušao je i prvi deo triptiha „Jelena žena koje nema“ koji se, kada je prvi put objavljen, pojavio sa podnaslovom „Galusov zapis“. S druge strane, u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti pronađena su dva nepublikovana poglavlja rukopisa Na sunčanoj strani („Postružnikovo carstvo“ i „Prokleta istorija“) koja se po svim karakteristikama (odnos među junacima, toponimi, razvijanje sižea) mogu smatrati sastavnim delom spomenute proze. Prateći „personalnu hronologiju“ Tome Galusa, iz objavljenih priča i neobjavljenih fragmenata bilo je mogućno konstruisati u velikoj meri koherentnu romanesknu celinu.   

Glavni junak nedovršenoga „romana“ može se smatrati  Andrićevim dvojnikom. Ivo Andrić, i sam politički sužanj, i junak tamničke proze Toma Galus, čine se kao duhovni blizanci: stvarna i imaginarna hronologija kao da su se izmešale. U liku Tome Galusa, više nego kod bilo kog drugog, mogu se naslutiti određene autobiografske projekcije. Međutim, ako se u Andrićevim ranim delima, u Ex Pontu, Nemirima i lirici, javlja lirski subjekt koji neposredno, u prvom licu jednine, artikuliše specifično, konkretno i stvarno tamničko iskustvo, pri čemu se jasno ne uočava distansca između pisca i lirskog subjekta, u prozi o Tomi Galusu reč je o jednom višem stepenu transpozicije: tim postupkom nekadašnji lirski subjekt uspostavlja se kao element složene prozne strukture. Promena statusa lirskog glasa i formiranje konkretnog proznog karaktera u funkciji su prozne, moglo bi se reći „epske“ objektivizacije jedinstvenog tamničkog iskustva. Mada bi se, gledano sa stanovišta evolutivnog kriterijuma, „roman“ Na sunčanoj strani mogao smatrati tačkom na prelazu Andrićeve lirske faze u epsku. Prema mnogim obeležjima ova se proza čini bliža Andrićevim ranim delima. Premeštajući lirskog subjekta iz ranih radova u jednu epsku proceduru/postupak, Andrić je, najverovatnije, imao nameru da formira celovit romaneskni karakter. Međutim, svojom lirskom osnovom lik Tome Galusa kao da nije mogao da se uspostavi kao faktor romeneskne celine. U vreme kada se Andrić definitvo opredeljuje za jedan poseban poetički koncept, u okviru kojeg nema mesta za kazivanje o bliskom, autobiografskom iskustvu, već za teme posredovane istorijskom distancom, i kada se polako artikulišu ideje o delima kao što su Na Drini ćuprija i Travnička hronika , sasvim prirodnom se čini piščeva odluka da od „romana“ o svome alter egu zauvek odustane.

Međutim, objavljen kao celina, „sašiven“ od objavljenih priča i odbačenih, odnosno, neobjavljenih fragmenata, „roman“ Na sunčanoj strani danas se vidi kao potpuno novo delo Ive Andrića koje baca novu, posebnu, jarku svetlost na njegovo rano delo i čini da se na nov način protumači i razume njegova proza.

Copyright © Zadužbina Ive Andrića; Predsednik Upravnog odbora: akademik Miroslav Pantić
Autori tekstova: mr Žaneta Đukić Perišić, Biljana Đorđević, dr Mihajlo Pantić
Design: Ljubiša Đukić
Webmaster: Branislav Mironja & LINK group