|
|
|
||||||||||||||||
 |
|
|
(...) Drugog dana pred podne, vraćajući se s vježbališta, naiđe paša s pratnjom kroz čaršiju. Oprezno su jahali po poledici koja se kravila. Bio je pazarni dan i kod Garića ekmeščinice zakrčiše im put neki seljački konji, natovareni drvima. Dok su se uplašeni seljaci ustrčali oko upornih konja, paša baci pogled u pekarnicu. Kraj zatvorene peći stajao je stari Ilija ekmeščija, pognut, s upaljenim prestarelim očima, iz kojih su neprestano kapale suze na velike brkove. Na prostranom ćepenku, među hljebovima i tepsijama sa pitama ili mesom, bila je kći mu Mara. Klečeći i odupirući se jednom rukom, ona je pružala drugu za nekom tepsijom u dnu. Kad ču viku vojnika i topot seljačkih konja, ona podiže glavu i paša je viđe onako izpruženu i poleglu po ćepenku, i zagleda joj se u široko djetinje lice i vedre oči. Kad je popodne opet projahao tuda, ekmeščinica je bila pusta, ćepenak napola presavijen, a na njemu je kunjao bjel mačak nagorjele dlake. Naredi da mu se traži i dovede ta djevojka. Ustrčaše se podoficiri i zaptije. Zadržao se trećeg dana popodne dok mu ne javiše da će stvar moći urediti. Djevojka nema nikog do oca. Majka joj je bila čuvena Jelka zvana Hafizadićka, jer ju je stari Mustaj-beg Hafizadić držao nekoliko godina kod sebe pa je onda udao za svoga Garića, koji je bio miran i slabouman mladić i kome je on i otvorio ovu pekarnicu. Paša ostavi nešto novaca i preporuči stvar svome starom poznaniku Teskeredžiću. A krajem marta, jednog pazarnog dana, dovedoše mu djevojku u Sarajevo. Paša se nije prevario. To je bila ta vrsta ženska koju je on uvek tražio i naročito cjenio, koja ga je jedino još privlačila. Bilo joj je nepunih šesnaest godina. Imala je velike oči golubinje boje, ugašena porculanskog sjaja, koje su se polagano kretale. Imala je sasvim svjetlu, tešku i tvrdu kosu, koja se retko viđa kod žena iz ovih krajeva. I lice i ruke su joj bile obrasli, kao maškom sitnim svijetlim maljama, koje su samo na suncu mogle da se vide. Što je na njoj bilo neobično, to je da i oni djelovi kože koji nisu u stalnom dodiru sa vazduhom i svjetlom, u nje nisu jednolično bijeli i otužni, kao obično kod plavih žena, nego joj je sve tjelo imalo tu svijetlu a zaruđelu boju koja se mijenjala samo sa sjenkom u udubinama ili sa nejednakim i plahovitim strujanjem krvi, i tada bivala još zagasitija. Imala je posve djetinjsku ruku, kratku i rumenu. Paša je oživeo. Prvih dana se bavio samo njom. Bila mu je prijatna i misao da i sad, kao nikad, može po jednoj ispruženoj ruci da pozna vrstu žene i njenu pravu vrednost. Da ju je doveo prije ne bi valjalo, a tri-četiri mjeseca docnije, čini mu se, već bi precvala. Ovo joj je pravo vreme. Bila je odvojena od svojih, ustrašena, usamljena, upućena potpuno na njega. Pokatkad mu se činila kao zvijerka koja, pritjerana uz liticu, drhti a zjenice joj zapadaju. A to je pojačavalo ljubavnu strast i, protivrječnim zakonima muškog srca, izazvalo u njemu želju da dariva i usrećuje i štiti. Stanovala je nedaleko od pašine kuće, u zasebnoj kućici koju joj je on najmio i namjestio. Nikad nije išla i niko joj nije dolazio osim Hamše Ciganke, koja je posluživala, i baba-Anuše s Bistrika, koja joj je bila neki rod i živila s dvoje unučadi u velikoj sirotinji. Cio dan provodila je u dvije polumračne sobe, radeći one svakojake sitne poslove koji su nevidljivi, a koji ženama tako lako ispune dan. Pred veče bi dolazio po nju pašin momak i ona bi se umotala i pobulila sve do očiju, i oborene glave polazila za njim u pašin konak. Prvih dana, kad su je tek doveli iz Travnika, ona nije mogla nikako sebi da dođe. Fizički bol ovlada potpuno njome; i tek kad on poslije prvih noći, poče da iščezava, pojavi se, da je muči nejasna ali mračna i teška misao o grijehu i sramoti. Ona se bojala paše, gadila one Sare Jevrejke, i stidila dana i svijeta. Nije mogla da spava, a i u snu se osjećala prokletom. Ipak se polako približavala Sari, koja je bila ćutljiva i dobra i opremala je, i pomagala u svemu, s nekom tužnom usrdnošću. Teže se privikavala na pašu i njegova milovanja; i kad je uminuo bol i prvi strah, ona ih je primala ukočenmo, detinjski zbunjeno. Ali s vremenom poče da se privikava. Zavolje naročito miris njegove kože. Nikad nije mogla da potpuno bez straha gleda u njegove neobično mirne oči, ni lice sa onim strašnim lišajem na njegovom obrazu i s mrkim oborenim brkovima, koji su uvek bili malko vlažni i lagano treptali pri govoru, kao resasta trava u šumskoj mračnoj vodi. Ali dah koji je njegovo tjelo širilo od sebe sve ju je više privlačio, krijepio i veselio; i udisala ga je satima, sklopljenih očiju i s glavom na njegovim grudima ili njegovom dlanu. Mučila se samo još noću kad bi je, kao što se često dešavalo slao da sama spava. Tada bi se po nekoliko puta budila s jasnom svijesti - kakva samo može u mraku da se javi - o tom šta je ona i ko je ona sada, i sa ustima punim plača zatiskivala lice između dušeka i jastuka i grcala: - Turčin... U tami bi misao koja ju je mučila uzimala oblik vječite kazne i paklenih muka, a ne zemnog srama i propasti, kao danju. Ali bi sutra popodne opet dočekivala pašu s jednolično rumenim licem, i sa bezglasnim smješkom koji je sav od bjelih zuba i sjajnih očiju. Tako je bivalo svako predveče. On bi dolazio s vježbe ili s jahanja, malo znojan i zarumenjen, a ona bi ga dočekivala previjenih ruku na grudima. On bi se tada raskopčavao. Sara bi donosila hladnu vodu, a djevojka iznosila čizme. Pošto bi se oprao i rashladio, dao bi da se otvore vrata i svi prozori, sa izgledom na cjelo Sarajevo i na trebevićku kosu. Tako bi sjedeo na promaji dok Sara ne bi unjela bocu mastike i sahan sa maslinama i sitno narezanim komadićima hljeba. Poslije toga bi momak Salih donio nargilu na kojoj je u raspaljenoj tumbečiji tinjala žeravka, a u kristalnoj boci, na bistroj vodi, plivale dvije trešnje. I Sara i momak bi iščezli, a iz pokrajnje sobe bi se vratila Mara, spremna, i spušatala mu se u krilo. To se između njih dvoje zvalo „sjesti u kutiju“. (...)
(...) Taj Đurđevdan ostao je u sećanju sveta kao dan kada se Anika objavila. Otada pa do ilindanskog vašara, ona je potpuno razvila barjak. Otvorila je kuću muškarcima; nabavila neke dve seoske skitnice, Jelenku i Savetu, da joj budu kao dvorkinje. Od tog vremena pa za godinu ipo dana, ona je smišljala zlo i nesreću kao što drugi svet misli o kući, o deci i hlebu, žarila je i palila ne samo po kasabi nego po celom kadiluku višegradskom, i izvan njega. Mnogo se od toga poboravilo, a mnogo je muka ostala neviđena i nekazana, ali tada se tek uvidelo šta može da počini žena otpadnica. Malo-pomalo, oko Anikine kuće se stvaro logor. Bog sam zna ko sve nije noću dolazio; mladići, ženjeni ljudi, starci, dečaci, stranci čak iz Čajniča i Foče. Poneki, koje stid i razum ne sprečava, i danju dolaze, sede u avliji ili u kući, ako ih puste ili prosto lunjaju sokakom s rukama u džepovima, i pogledajući s vremena na vreme u Anikine prozore. Tane kujundžija, mršav, sa bezbojnim uvek raširenim očima u izmoždenom licu, bio je jedan od najbeznadnijih i najrevnosnijih posetilaca. Sedi tako na nekom sanduku, za vratima, ne govori ništa i, čekajući da vidi Aniku, samo gleda Jelenku i Savetu. A one prolaze pored njega kao da ne postoji, izlaze, dočekuju goste i odlaze s njima u sobu. Kad ga isteraju iz kuhinje, on sedne ma gde u avliji i bojažljivo se smeška na Jelenku koja ga tera: - Ih, neka me, bôna, ovde. Šta ti činim? I može tako satima da čeka snužden kao da je i njemu samome teško što mora tu da sedi. U neko doba digne se i ode gotovo bez pozdrava, a sutra dan opet doće. Kod kuće ga grdi žena mu Kosara, crvena i krupna poluseljanka sastavljenih obrva. - Jesi li opet sjedio kod rospija, ruglo svjetsko? Mogao si i ostati kod njih. - Eh, mogao sam ostati - ponavlja on tužno, a vidi se da je mislima odsutan. To Kosaru dovodi do besnila, i ona počinje strašnu svađu, ali Tane samo odmahuje rukom i odgovara tek pokatkad, kao kroza san. Bilo je i sasvim ludih, kao onaj Nazif, krupno i blesavo momče iz begovske kuće, mirna budala, mutava i gluva. Bar dvaput preko dana on dođe pod prozore i nerazumljivim mumlanjem doziva Aniku. Još u početku Anika se našalila s njime. On joj je ispod otvorena prozora nudio pune pregršti šećera. - Malo je to, Nazife, malo - vikala je ozgo Anika smešeći se. Idiot je razabrao šta mu govori, otišao kući, ukrao u braće novca, kupio dve oke šećera, i vratio se pod prozor. Vikao je dok se Anika nije pomolila. Cereći se od sreće nudio joj je šećer. Anika se smejala grohotom. I rukom i glavom mu je davala znak da je to još uvek malo, i on je otišao žalosno mumlajući. Otad je dolazio svaki dan vukući u zembilju, za pojasom, po džepovima, koliko god više može šećera. Aniki se dosadila šala. Ljutilo je ludakovo uporstvo i slala je Savetu i Jelenku da ga gone. On se branio od njih i odlazio gunđajući, ali bi već sutradan osvanuo pod Anikinim prozorima sa još više šećera. Dok ga opet ne bi oterali. Inače je povazdan nosio šećer po varoši, pevušići i mrmoreći. Deca su pristajala za njim, zadirkivala ga i krala mu šećer iz zembilja, koji je grčevito stiskao uza se. Bilo ih je i takvih koji se nisu usuđivali da dođu danju, nego su čekali da padne mrak i dolazili tada redovno, iako nisu imali izgleda ni da uđu u Anikinu kuću. Tako poneki samo sedi po svu noć i puši na kamenu kod česme. U mraku, nisu ga videli kad je došao niti znaju kad ode. Samo sutradan osvane čitava hrpa izdeljana drveta i ispušenih cigareta na mestu gde je sedeo. To je neki nesrećan mlad čovek, ko zna koji; Anika ga i ne zna, i on nju poznaje samo iz viđenja. Jer, nisu svi uvek dolazili samo zbog nje. Poneki je dolazio što je uopšte gotov na svako zlo, poneki što se rodio izgubljen i očajan. Tek, oko te kuće i na toj raskrsnici kupilo se sve što ne valja i što nije kako bog zapovjeda. Taj krug muškaraca oko Anikine kuće naglo se širio i zahvato sve više ne samo slabih i poročnih nego i zdravih i pametnih ljudi. Na kraju, malo je bilo mlađih ljudi u kasabi koji nisu bili kod Anike, ili bar pokušali da joj se približe. Najpre se išlo kradom, noću, zaobilazno i pojedinačno. Govorilo se o njoj kao o nečem što je sramotno i strašno, ali daleko i gotovo neverovatno. Ali što se više govorilo, ogovaralo i prepričavalo, to je razumljivije, bliže i običnije postajalo to zlo. Isprva su pokazivali prstom i pratili šapatom one koji su joj odlazili, a na kraju poče svet da se podsmeva onima koji ne idu. Kako su bili ređi oni koji su uspevali da odmah dođu do Anike, nego se većina morala zadovoljavati Jelenkom i Savetom, zavist, muški prkos i sujeta počeše da vrše svoje. Oni koji su odbijani, dolazili su ponovo u nadi da će popraviti svoju dvostruku bruku: što joj odlaze i što neće da ih primi; a oni koji su jednom bili primljeni, nisu više mogli da se zaustave, nego su se kao omađijani uvek ponovo vraćali. (...)
(...) O ovome Lazaru se odavno mnogo govorilo na Sokocu. Ona je slušala priče o njegovoj svireposti. Kako muči na najstrašniji način seljake koji mu se ne pokoravaju, kako ubija žandarme iz zasede, svlači ih do kože i ostavlja gole na putu. A sad, evo, vidi kako njemu žandarmi vraćaju dug. Ali, može li tako večno ići? Njoj se čini da tako srljaju u neki ponor i da će svi zajedno propasti u ovakvoj noći bez svitanja, u krvi, u žedji, i u nepoznatim strahotama. Na mahove je pomišljala da budi čoveka, da ga moli da jednom rečju svojom, jednim osmejkom, rasprši sve ovo kao grozovit san. Ali se nije micala s mesta, niti je budila čoveka, nego je sedela i dalje nepomična, isto kao da je mrtvac pored nje, osluškujući glas iz podruma, sama, sa svojim strahom i svojim pitanjima. Pomišljala je i na molitve kojima su je naučili u detinjstvu, ali to su bile molitve za neki drugi, zaboravljeni i potonuli život, i nisu davale ključa ni pomoći. Kao sa sopstvenom smrću, mirila se sa mišlju da će onaj što jauče večno moliti i jaukati, a ovaj što spava i diše pored nje, večno tako spavati i ćutati. A noć je pritiskivala, sve gušća i sve teža. To više nije bila obična noć, jedna od bezbrojnih u nizu dana i noći, nego jedna jedina večita i beskrajna pustinja od mraka u kojoj poslednji živi čovek jauče i zapomaže, i bez nade i pomoći bogoradi kap vode. Ali od celog velikog božjeg sveta, sa vodama, kišama i rosama, nema više ni jedne suze vode, i od svih živih bića, ni jedne ruke. Sve su vode usahle i svi ljudi presvisli. Živi još samo slabi žižak njene svesti, kao jedini svedok svega toga. Pa ipak je svanulo. Sa nevericom je gledala žena kako počinje da se beli zid, na istom mestu kao i za ranijih svitanja, i kako zora, prvo siva pa rumena, osvaja sobu i izdvaja i oživljava predmete u njoj. Napregnutim sluhom mogla je da razabere još uvek hajdukov glas, ali kao da dolazi iz daleka. Ni psovke ni proklinjanja. - Uh, uh, uuuh! I to je više pogađalo nego čula. Iako je svitanje osvajalo, žena nije imala snage da se makne. Sva ukrućena, savijena, sa glavom u dlanovima, sedela je nakraj postelje i nije ni primetila kad se komandir probudio. Čovek je otvorio ispavane oči i pogled mu je pao na povijena pleća ženina i njen bledi potiljak. Tada ga, posle prve nedoumice, kao mlak i zanosan talas, svega prođe i prože svest o radosnoj stvarnosti. Htede da zovne ženu, da klikne njeno ime, ali se predomisli. Nasmejan, podiže se malko, nečujno, odupirući se na levi lakat, a desnom slobodnom rukom, bez reči, iznenada obuhvati njena ramena i privuče je i savi poda se. Žena se otimala kratko i uzaludno. Učini joj se užasan taj nenadani i neodoljiv zagrljaj. Činilo joj se nemogućno i svetogrdno da se tako brzo i lako, bez reči i objašnjenja, izneveri noćnom svetu u kom je do tog trenutka živela i stradala, sama sa svojom mukom. Htela je da mu se odupre i i uveri ga da to ne može biti, da ima teških i bolnih stvari koje mora da mu kaže i preko kojih se ne može tako lako preći na svagdašnji život. Ogorčene reči su joj navirale, ali nije mogao da izgovori ni jedne. Samo se zagrcnu. Ali čovek nije ni primetio taj znak njenog otpora, taj zvuk koji nije dospeo da postane ni jedna cigla reč. Htela je da ga odgurne od sebe, ali njeni pokreti nisu imali ni približnu snagu njenog ogorčenja ni brzinu njene misli. Već sama vrlina toga odmornog i probuđenog tela pritisnu je kao teret. Popustiše kosti i mišići u mladom telu kao poslušna mašina. Usta su joj bila zapečaćena njegovim ustima. Osećala ga je na sebi kao ogroman kamen za koji je privezana i sa kojim zajedno pada, strelovito i nezaustavno. Gubeći svest ne samo o prošloj noći nego o celom životu, tonula je u gluhom i sumračnom moru poznate a uvek nove slasti. Nad njom su ostajali poslednji tragovi njenih noćašnih misli i odluka i svega ljudskog sažaljenja, i redom iščezavali, kao vodeni mehurići nad davljenikom. Bela, iskićena soba naglo se punila živom svetlošću dana.
(...) Sećao se živo i brzo. Svega dvaput u životu zbunila ga je pojava žene; i to su bili oni nevidljivi događaji, bez značenja i važnosti, koji se odigravaju tajno, ostanu neviđeni i nepoznati celom svetu i, najzad budu zaboravljeni i od nas samih. I sad, od celog njegovog dugog i radinog veka, samo ta dva događaja - dve sitne i besmislene muke koje su ispunile nekoliko dana njegovog detinjstva i njegove mladosti - stajali su pred njim, avetinjski izdvojeni i porasli, brišući sve ostalo, njegov život, telo i misao, i stapajući se u jedno jedino osećanje bola, koje ga je svega ispunjavalo. A sve to zajedno bilo je manje od vrha najoštrije igle: poslednji trag njegove svesti i poslednji dokaz postojanja. Bilo mu je deset ili jedanaest godina. Njihova kuća je bila izvan varoši, usamljena među njivama i šljivacima, na onom mestu gde reka Bosna čini jak zaokret i zaobilazi Zenicu. U proleće i u jesen, kad vode nadođu, zamuti se i naraste Bosna i dođe pod samu kuću, odnese im baštenski plot, a nanese neke tuđe plotove, polomljene bogzna gde, navalja klade i korenje, naplavi debeo nanos od mulja, granja, krpa, razbijenih kaca i tesanog drveta. Za decu to je čitav jedan dalek i tajanstven svet kom su se ona radovala i po kome su, posle svake poplave, preturala danima. Toga proleća, voda je bila ćudljiva i neobična, opadajući naglo i naglo opet nadolazeći, u jednom istom danu. Jedno predveče, voda je bila opala posle mutne i iznenadne bujice, koja je toga jutra derala njihovom baštom. Nebo je bilo nisko i oblačno, a s planine je dolazio dalek i potmuo huk koji je nagoveštavao novu poplavu. Dečak je lutao sam i dugim štapom crtao nejednake šare po mekom crvenkastom mulju koji je ostao iza vode. Kod samog plota spazi jedan kratak i obal direk, napola potonuo u mulju, lišću i šljunku. Obradovao se kao neočekivanoj igrački i odmah se pope oprezno na nj, jer je bio još vlažan i klizav. Štapom se bejaše odupro o plot a nogama o direk, i tako se njihao, gubeći i opet brzo hvatajući ravnotežu, sav predan onim neobičnim pokretima koji starijima izgledaju tako besmisleni i opasni, a koje deci nameću zahtevi njihovog tela u rastenju i mašte koja se budi. Ali detinje telo se lako zamori i dečja mašta brzo zasiti. Dečak odbaci štap, spusti se, opkorači i uzjaha direk. Levom rukom je dodirivao nanos od peska i suvog granja. Tada mu pogled pade na nešto neobično i nejasno. Učini mu se da je u pesku i granju video ljudsko uho i pramen kose. Okrenu se i iza sebe ugleda nago žensko telo, stešnjeno između direka i plota, preko polovine utonulo u mulju, ali rame je virilo jasno iz taloga, a malo niže protezao se beo kuk; koleno je bilo prekriveno muljem, a zatim se pokazao list pa prst na nozi. Dečak se najednom umiri. Pošto je još jedno prešao pogledom celo doplavljeno telo po dužini, spusti se s direka polako na protivnu stranu i poče da izmiče preko bašte, natraške i ne skidajući pogleda sa mesta gde je ležala utopljenica. Došavši do pčelinjaka, na suvo i tvrdo tle, zastade. Tu ga tek uhvati strah. Trčeći prema kući, vikao je glasno majku, ali kad je stigao i ugledao ukućane, prevlada u njemu odjednom dotle nepoznato osećanje stida. Iako je bio mučen strahom i potrebom da govori, nije mogao da nađe jedne reči kojom bi kazao ono što je video. Lutao je po avliji, jedva su ga naterali u kuću, i sve je mislio, gledajući oca, majku i braću: evo, sad treba reći, sad ću im kazati što sam video; ali kad je trebalo naći pravu reč i početi, njemu se stezalo grlo i pečalila usta. Dok god je bilo vidno, strepeo je da neki od braće ne ode u baštu i ne otkrije tajnu. (...) Bilo mu je oko dvadeset i pet godina. Već pet-šest godina u Carigradu, bio je najmlađi među nastavnicima, veoma cenjen, neobično zreo za svoje godine. Tekija u kojoj je živeo imala je dva lica. Jedno glavno i duže, gledalo je na more, a drugo u strmi breg sa baštama i grobljima, niz koji se spuštala jedna jedina ulica. Jedne noći, tek ako je bila ponoć, mladić se probudio i rasanio. Ustao je, otvorio prozor i, naslonivši glavu na drvene prečage, udisao hladan pretprolećni vazduh. Noć je bila bez meseca, ali vedra i zvezdana. Pred njim se belesala kaldrma ulice koja se penjala uzbrdo, opasana s obe strane visokim zidom i tamnim baštama. Od svežeg noćnog vazduha polako su mu se sklapale oči. Već je hteo da zatvori prozor i da se vrati u postelju, kad u vrhu ulice ugleda neki beo lik koji se brzo spuštao nizbrdo. Otvori široko oči, u nedoumici između sna i jave: lik mu se primicao velikom brzinom. To je bila neka žena u beloj haljini ili samo u košulji. Malo zatim, iza ćoška na vrhu ulice, pomoliše se dva tamna muška lika. I oni su trčali. Ubrzo se začu težak topot njihovih nogu. Žena je trčala pravo ka kapiji koja se nalazila ispod samog prozora. Jurila je, očito izbezumljena od straha, ne štedeći snagu, kao gonjena zverka. Kad se primakla, videlo se da je raščupana, pocepana, polunaga. Ču se tup i slab udarac tela o tešku zaključanu kapiju. Mladić se nagnu, i još jednom vide jasno ženu kako leži na velikoj kamenoj ploči; glava joj je naslonjena na sam prag, a ruku pruža uzaludno ka alci, jer nema snage da je dohvati. Gonioci, koje je od kuće delilo svega dvadesetak koraka, zaustaviše se odjednom kad videše da je žena uspela da se dohvati kapije, i brzo se izgubiše u jednom uskom prolazu, među baštenskim zidovima. Mladić se nije usudio da spusti pogled još jednom na kapiju. Kao da u toj neobičnoj noćnoj sceni igra već i on svoju ulogu, pusti prečagu za koju se držao. Stupajući natraške, poče oprezno da se povlači ka postelji i brzo leže. Bio je sav ukočen i tup, bez ijedne misli, kao da ono što je malopre video nije uopšte doprlo do njega do njegove svesti. Postelja se odmah zagreja pod njim i on utonu u san brz kao nesvestica. Spavao je pet minuta, možda deset. Tada ga trgnu nešto bolno i silovito. Kao bezobzirna tuđa ruka, njegova rođena utroba ga je budila iz sna. I odmah, pre nego što je otvorio oči, razli se u njemu polumračna, bolna svest o nekoj zamršenoj nesreći. Doživeo je nešto mučno i strašno. Možda je sanjao? Kako je lepo da postoji java i da čovek može da se probudi i oslobodi! Ili je možda doživeo nešto bolno, što ga čeka šim otvori oči? Tako se nekoliko puta pokolebao između sna i jave, dok se najzad u njemu ne ustali teško saznanje da nije san nego java. Razbuđen, jasno ugleda još jednom mračne oružane ljude kako gone neku napola nagu ženu, ču jasno njen pad, i ugleda još jednom ruku ispruženu ka alci koja je suviše visoko. I svakog trenutka može odjeknuti njeno kucanje. (...) A ovo sada, ovo je bio njegov poslednji minut, i u tom minutu ovo sećanje, ako poslednji bljesak njegove svesti. Uzalud je nastojao da ne misli na to ili da se seti ma čega drugog. Ništa, do ta dva mračna sećanja i do bola koji se ne izražava ni grčem, ni suzom, ni jaukom. U muci dotle nepoznatoj i neslućenoj, njegova se poslednja snaga pretvori u molitvu kakvu nikad nije uputio nijedan pravoverni, ni učen, ni neuk. Ovako se molio Alidede pod neizdržljivim pritiskom svoga bola, dok su mu se usne micale samo po navici, jer rečI nije više bilo na njima: Svedržitelju, veliki i jedini, tako sam oduvek s Tobom i tako čvrsto u tvojoj ruci, da znam da mi se ništa ne može desiti. To saznanje, taj mir koji Ti daješ onima koji su se, ostavivši sve, predali potpuno tebi, to je u stvari raj. Bez tegobe sam živeo, ploveći kao sitno zrno prašine koje titra u sunčevu zraku: bez težine je, plovi put visina, prožeto suncem, i samo kao malo sunce. Nisam znao da ovakva gorčina može ispuniti dušu čoveka. Zaboravio sam da žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta. I evo, naišla je ova gorčina, kojom mi se preseče srce nadvoje, da me podseti na ono što sam, zagledan u nebo, zaboravio: da je hlebac koji jedemo ustvari ukraden; da smo za život koji nam je dat dužni zloj sudbini - grehu, taksiratu; da se sa ovoga sveta na onaj bolji ne može preći dok se kao zrela voćka ne otkine, ne poleti u bolnom i strmoglavom padu, i ne tresne o tvrdu zemlju. Valjda se i raju nosi modrica toga pada. Evo moja misao, Milostivi, a ti je vidiš, kazao je ja ili ne; gorče je i teže nego što sam mislio robovanje zakonima Tvoje zemlje. Videći da Alidede miče usnama, softe pomisliše da govori samrtnu molitvu i svi zastadoše, gde se koji zadesio, pogruženi i nepomični. Tako je i izdahnuo. Bilo je uoči petka, noć mladog meseca. I po opštem mišljenju, smrt mu je bila čudesna i sveta, i morala je da ispuni svakog divljenjem kao i život mu.
Iako mučen bolešću i prikovan odavno za postelju, fra Petar je još uvek mogao da priča dugo i lepo, samo kad bi našao slušače koji su mu po volji. Nikad se ne bi moglo potpuno kazati u čemu je upravo bila lepota njegovog pričanja. U svemu što je govorio bilo je nečeg nasmejanog i mudrog u isto vreme. Ali, pored toga, oko svake njegove reči lebdeo je još naročit prizvuk, kao neki zvučni oreol, kakvog u govoru drugih ljudi nema i koji je ostajao u vazduhu i titrao i onda kad je izgovorena reč ugasla. Zbog toga je svaka njegova reč kazivala više nego što ona u običnom govoru znači. To je izgubljeno zauvek. U fra-Petrovoj ćeliji bilo je velikih i malih časovnika, koji su ceo prostor ispunjavali svojim jednomernim šumom i povremenim iskucavanjem časova, bilo je oružja, delova od pušaka, razne gvožđurije i alata. On je bio majstor u tim stvarima i zato mu je ostao od mladosti nadimak Tufegdžija. Jedan od tih čudnih drvenih časovnika otkucavao je jedanaest sati. Zamišljen, fra Petar je slušao njihov zvuk, gledajući u raf na duvaru na kom su bile dve-tri knjige, staklo rakije sa travama, i red dunja i jabuka. Još odjek poslednjeg udarca nije bio zamro kad je fra Petar počeo da priča. - Kad sam bio u progonstvu u Maloj Aziji, nagledao sam se svakojakih čuda i vidio zla i dobra. Više zla nego dobra, jer dobra je malo manje pod ovim nebom pod kojim živimo. Tu sam vidio jednog čovjeka koji je bio živi spomenik nesreće i slika svih zala koja vrebaju živo čeljade. Ja sam, eto, neki tufegdžija. Batal-majstor od zanata. To mi je ostalo od detinjstva i to sam oduvijek radio u manastiru. Opravljao sam mlinove, brave, satove i puške. I tako sam uvijek ponekom bio potreban jer, kao što znate, sve se na ovom svijetu troši i kvari, i više ima štete i batala nego sreće i napretka. Ta mi je moja vještina valjala i u Akri. Popravio sam i naoštrio mome apsandžiji kaveni mlin. Od toga mi se pročula slava. Najposlije su mi davali da popravljam i brave na našem zatvoru. Počeli su da me zovu i po varoši. Prvo kod kajmakama, pa zatim i kod drugih uglednih ljudi gdje ima šta da se popravi. Tako sam došao u kuću Čelebi-Hafiza, koja nije bila kao druge kuće što su, kao što ni njen gazda nije bio kao drugi ljudi. To je bio čitav dvor, napola sakriven u gustom šumarku koji je izdaleka izgledao kao čuperak na žutoj strmini na brijegu. Tek kad čovjek prođe veliku kapiju, vidi da je to prava tvrđava, sa nasipima i mostovima i kulama od štura kamena. A šumarak krije hladovite bašte i vrela žive vode. Samo u Aziji ima takvih iznenađenja. Otkako sam ovamo došao, nisam čuo da česma romoni. I taj šum vode dođe mi drag i poznat kao maternji jezik. Kao da nisam ni u ropstvu ni u Aziji, nego usred Sarajeva, u našoj fratarskoj avliji, pored česme. Ali osim toga sve je drugo bilo zapušteno, iako veliko i bogato. Stražar koji me je doveo predade me jednom blijedom čovjeku neodređenih godina, ugasla pogleda i duboka glasa. Taj me je vodio dugo uz kamene basamake, preko nekih doksata, kroz neke hladne i prazne prostorije, sve od istog sivog kamena. Sve tvrda građa i velika majstorija. Dohvatismo se drvenih basamaka i uspesmo se na kulu na kojoj je bio veliki sat koji je juče odjednom stao i zbog kojeg su me dozvali iz apsa. Čim sam ga otvorio, vidim šta je i kako je. Građa mletačka i dobra, ali sat rđavo usađen pa mu drob zakisava sve do zereka. Vidim: ovo je radio jali Grk jali Jermenin, a oni nisu za taj posao, jer tu nema prevare i ne pomaže lagati. Tražim gasa i zejtina, dvije-tri peruške i jednu turpiju, jer je turpija jedina alatka koju mi u apsu ne daju da držim. Donese mi sve to jedan momak pa ode. Onaj koji me je doveo ostade pored mene. Tu na tavanu, ispod sata, bilo je dasaka od nekog dobrog tvrdog drveta. Na njima sam poređao alat. Na jednu od tih dasaka sjede i onaj momak. Sad sam mogao bolje da ga vidim. Bio je već u godinama, mršav i povijen u pasu. Sad kad se sjetim, mislim da je morao biti rob, ali davnašnji, možebit od djetinjstva, pa poturčen i oslobođen. To su te doživotne sluge po turskim gospodskim kućama, kojima se ne zna dobro ni šta su ni odakle su, ni koji im je pravi posao u kući. Pošto su se potpuno odrekli svoje vjere i svoga imena i svog života samog, oni uistinu vladaju svima oko sebe i ostaju na mjestu dok se sve oko njih mijenja, rađa, umire, ili udaje i odlazi. Oni znaju najbolje kako stoji kuća i u kući mâl i imanje, znaju sve druge tajne u duši i ćud svakog od svojih gospodara i od posluge. Svak traži od njih poneku uslugu, pomoć ili savjet, i oni svakom pomognu, a ne traže ništa za sebe, samo šute i gledaju oko sebe i kao da im je sva nagrada u tome što sve znaju a ništa ne žele. Tako gospodskim kućama često vladaju robovi i stranci, lukavi Čivuti i tajanstveni poturčenjaci, samo zato što su potpuno pregoreli i što nemaju one požude i ona vitia kojima robuju njihovi gospodari. I za ovoga sam odmah osjetio da je takav neki kućni dušmanin. Ja skidoh kapak i zasukah rukave. Prekrstim se u sebi i počnem posao. Šutim ja, šuti Turčin. Pogledam ga malo iskosa i vidim ga gleda kroz onaj mali otvor ispod sata. - Jesi li vidio? – odjednom me upita Turčin. - Nisam – odgovaram je, a ne smijem da podignem oči s posla. A i nisam ništa ni vidio. Nisam čestito ni pogledao. Bojim se da nisu neka čeljad iz harema i da Turčin ne pomisli štogod i da mi ne zamjeri. Šta ja znam? Nisam uradio ništa, ali i za manje stvari se degenek jede i glava gubi. - Pogledaj slobodno – kaže mi opet Turčin – nije ono ženskinje ni hare. Pogledaj, pa ću ti nešto ispričati. Podignem glavu s posla i pogledam. Vidim dolje, duboko ispod nas, na kamenim pločama, koje su još u hladovini, prostrte serdžade i na njima sjede dva roba, jedan kahvaji a drugi sasvim crn. Pored njih neka nosila, jastuci i šargije. Naprijed, do same kamenite ograde, do koje dopiru vrhovi drveća iz bašte i koju već obasjava sunce, stoji nešto, kao dijete, kao baba, ne mogu da razaznam. Vidim, ljudska prilika u žutoj i zelenoj anteriji do same zemlje, na njoj glava sa belim kaukom, ama nema ni ruku ni nogu, samo trup. Stoji i ne miče se s mjesta, samo što glavom kreće i klanja se čudno. Bože me ne pokaraj, kao pokojni fra Filip Bravadžić kod velike mise, kad ga ministrant kadi tamjanom a on se samo klanja glavom i ne umije da prestane. Ne znam otkud se sjetih fra-Filipa, Bog mu duši dao lako, a bio je dobar kao hljeb, samo skrupulant i smiješan čovjek, ali me Turčin prekide u mislima. - Vidiš ono dolje pod nama. Ono je Čelebi Hafiz, koji je nekada Siriju pokorio. Slušao si za njega. - Nisam, da mu je sretno gospodstvo, nisam. Ja sam izdaleka i odskora ovdje. Turčin me je gledao čudnim očima, koje tek sada pravo sagledah, , očima čovjeka koji zbog nečega pati, i stoga mu pogled liči na pogled krštena čeljadeta. Gledao me je kao da je htio da se nagleda čovjeka koji nije nikada čuo za Čelebi-Hafiza. I tada je počeo da priča priču o trupu i njegovoj sudbini. Dok je on pričao, ja sam pomalo bacao pogled na doksat ispod nas. Tu su robovi jednako sjedili na kamenim pločama, u sjeni bedema, a pored ograde stajao je Čelebi Hafiz, trup u žutoj i zelenoj svili. Sjena se pomicala i sunce je bilo prešlo na njega, ali on je nepomičan, samo što glavom kreće. Najprije – diže glavu uvis – diže! diže!! – nisam vidio živa čovjeka da tako visoko i ponosno digne glavu. A onda stane da polagano kreće glavom, ulijevo, pa udesno, strahovito polagano, kao zvjerka kad njuši vjetar i predosjeća vrijeme. I sve tako: ulijevo, pa udesno, dok se ne zamori i spusti glavu za trenutak. Pa opet ponovo. Kad se okrene ovamo put sahat-kule, onda mu bolje nazirem lice i vidim da je kao spečena jabuka. Ni nosa, ni očiju, ni usnica, ni brade, ni brkova. Sve samo jedan veliki ožiljak, prevučen zategnutom novom kožom. A Turčin pored mene je pričao, živo, bez prekida, sve brže i žustrije. Ja sam radio svoj posao. U početku mi je bilo nezgodno što on to meni priča, ali sam brzo uvidio da on to kazuje zbog sebe a ne zbog mene. A kako sam bio zauzet poslom, nisam mu morao ništa odgovarati. Samo dok bi ja štogod krupnije kucao ili turpijao, Turčin bi malo zastao i predahnuo, ponavljajući riječi za koje je mislio da ih nisam dobro čuo ni razumio. A ja nisam baš sve dobro razumio i nisam mu mogao svaku riječ dobro uhvatiti, jer nisam mogao zapitkivati, ali sam glavno razabrao. Turčin je pričao ovo: „Stari su im bili gospoda u Siriji, ali su četiri posljednja naraštaja bila posve prešla u Stambol. Tamo su bili ulema, i to jaka, sa oca na sina. I kad se ono uzmuti po unutrašnjoj Siriji, a tamo su muti često, poslaše na nju vojsku. Ali vojska kad ne može da utvrdi zapt i red, samo povećava muku i nesreću. Sa tom vojskom pošao je iz Stambola i Čelebi Hafiz. Poveo ga je sam komandant, kao čovjeka koljenovića, starinom iz tih krajeva. I kao što često biva za nemirna i luda zemana, malo-pomalo, osula se i razišla vojska – niko još haira u Siriji nije bidio! – jedan po jedan vratile se starješine. I na kraju, sve je ostalo na jednoj četi i na Čelebi-Hafizu, jer je on primio na sebe ono što niko nije hteo da primi: da za svoj račun umiruje Siriju i dotjeruje pod carski zakon i svoju volju sve što je živo u njoj. U stvari, to je bila njegova vojska i plaćao je i izdržavao od vilajeta koji je umirivao. Prvo je uzeo sve zemlje koje su, po njegovim tapijama, nekad pripadale njihovoj kući. A zemlje je bilo koliko hoćeš, jer je ispred Čelebi-Hafiza bježalo sve što bježati može. I bez sidžila i bez tapije sve je postajalo njegovo na dva dana hoda pred njim. Svak je ostavljao sve što ima i spasavao go život, ali i Hafiz je gazio i ostavljao sve za sobom i jurio samo za životima kao za lovinom. Došao je na vojsku pravo sa škola kao vitak i miran mladić, neobično bijele kože, crnih očiju a riđih obrva i nausnica. I taj mladi Hafiz odjednom, ali to odjednom: kao mlijeko kad se provari, pretvori se u četovođu i krvoloka ratnika. I sve se zaboravilo, i raniji ustanci protiv vlasti i redovna vojska koja je bila došla da ih uguši, ostali su samo Hafiz i ta zemlja koju je on gazio i kaišao kako je znao i koliko je mogao. Taj je žario i palio. Zemlja ga je pozvala Vatreni Hafiz. Smetalo mu je i dražilo ga sve što je živo i što stoji uspravno. Zato je sve palio i rušio. I samo se ljutio što je poslednju travku ne može da sabije u zemlju, što i kamen ne može da gori. „Samo ću nebo nad Sirijom ostaviti“, govorio je, kad bi se udostojio da nešto kaže, a ono što je radio potpuno je odgovaralo onome što je govorio. U svojoj nevolji, svijet se pitao kako se od onog bojažljivog softe sa obrazima kao krv i mlijeko napravi zmaj što kolje i davi, i ne može da zaspi dok nebo nad njim nije crveno od požara. Kakve su to škole koje je izučio i knjige koje je čitao? U kojoj se medresi ovakav nauk daje? I ko je, i kada, usadio ovu mržnju u njega, i otkud ova vatra kojom sve sažiže i ruši, a nit se zamara nit dogorijeva? Pitali su se ljudi tako, ne znajući zašto se pitaju i nikad ne nalazeći odgovor. I molili su se bogu, ne što su se nadali pomoći, jer je bog tada još bio na Hafizovoj strani, nego što Hafizu nije vrijedilo moliti se. Ljudi su bježali u pustinju gdje je smrt bila manje-više sigurna, ali ipak manje strašna od Hafizovih kopljanika ili njihovih luča i katrana. Tu, u pustinji, sakupljali bi se u rupama koje bi iskopali u strmim obroncima gdje je pijesak sabijen i tvrd. Ali žeđ i glad su ih izgonili noću da po okrajcima oaza traže vode i hrane. Tu su ih sačekivali Hafizovi ljudi i ubijali kao zvjerinje po pojilima. Zato se po stazama koje idu ka vodi i pored potoka samih uvijek moglo naći leševa i ranjenika. Tako su prolazile godine, a Hafiz je jednako umirivao Siriju, koja se bila već umrtvila. Drugima je uništavao i rasipao, a sebi je sticao i podizao. Zidao je i gradio tvrdo i visoko i na sve udarao teške brave i mahsuz ključeve i mandale. I šta da ti kazujem kad se iskazati ne može? Žario je, palio je, sjekao i vješao, silovao i globio, i sve mu je polazio za rukom, i niko mu ništa nije mogao, ni božji zakon ni carska ruka, ni suza ni mržnja onih koje je gonio. Ali vidiš (rob izgovori tu riječ polagano i značajno, tako da mu ja pogledah u ruke kao da će mi zaista nešto pokazati; on se samo malko ispravi i napola sklopljenih očiju, jedva rastavljajući usne, poče da niže riječi brzo i jasno kao u molitvi), vidiš, ima jedan lijek svakoj muci i svakom zlu, a to je: da u svakom minutu u životu čovjeka postoji mogućnost da čovjek pogriješi, koliko za dlaku pogriješi, ali to je dosta za njegovu smrt i potpunu propast. A pomisli koliko ima minuta u životu. I pomisli da lakše pogriješi onaj koji goni i kreće se, nego onaj koji pati sakriven i nepomičan. Tako su, eto, svi mislili i za Hafiza: ne može mu niko ništa i kraja mu nema. Ali jednog dana, u jednoj sekundi, i on se prevario: sažalio se nad jednom slabom i polumrtvom ženom koju je sreo na svom putu. Za jedan tren oka prestao je da mrzi i goni, i to je bilo dosta da se i za njega nađe sablja. Goneći neku uglednu i mnogobrojnu porodicu koja se bila sklonila u pustinju, Hafiz se odvojio od svoje čete. Trag je vodio jednom od onih pustinjskih puteva koji idu ka vodi i doveo ga do jednog gotovo presušenog potoka. Na žutom pjesku pod mršavim drvetom koje nije imalo sjenke, našao je klonulu devojku. Bila je polunaga, sa ostacima odijela na sebi, sva preplanula od pustinjskog vjetra, krvavih nogu i koljena od posrtanja i padanja. Dalje nije mogla. Velike oči, u groznici, nisu više imale otkud da plaču, ali su joj niz opaljene obraze nazirale dvije crvene brazde kao rane, tragovi presahlih suza. Ona je podigla oči sa zemlje i ugledala njegovu sablju, kratku a tešku, kao satarica, i gledaju visoko iznad sablje i ratnika, izgovorila je brzo kratku molitvu: „U ime Boga koji je milosrdan iznad svakog milosrđa.“ Prošaptala je to kao stvorenje koje se više ne boji i ne brani, jer je već mrtvo i samo još odnekud ima dar govora. Umijesto udaraca, Hafiz je raširio ruke. Njegovi ljudi, koji su pristizali za njim, zatekli su ga još tako. Na zglobu desne ruke visila mu je ogajtanu ispuštena sablja. Zapovjedio je da se ova devojka skloni i da niko u nju ne dira. Toga dana uveče, kad su je doveli pred njega, ogrnutu nekim muškim haljetkom, naredio je da je odvedu u njegov harem.“ Rob, koji je dotle pričao bez prekida, pogleda odjednom kroz onaj mali prozor ispod sata, i zastade. I meni se pogled ote napolje. Tamo dolje sluge su spremale nosila, kao tezgere, samo napravljena od platna i puna nekih jastuka i prostirke. U njih lagano i oprezno posadiše Hafiza, kao trupac, i izgubiše se niz kamene basamake. Ovaj moj Turčin se uznemiri, diže se oklijevajući, kao da žali. Izgledalo je kao da će otići ne završivši priču, i bez oproštaja, ali zastade pored samih merdevina i poče brzo i skraćeno, preplićući riječima, da priča kao čovjek koga svaki čas mogu da odazovu, a koji želi da kaže nešto važno i potrebno, bar najglavnije od najglavnijeg. Govoreći, nije ni gledao više u mene, nego u jednu tačku na zidu, kao da čita. Ono što je još stigao da ispriča bilo je manje jasno, ali življe. „Eto, ta žena je s vremenom zavladala i haremom i svim imanjem Hafizovim i Hafizom samim. Njoj jedinoj je vjerovao. Njoj je ostavljao ključeve kad bi polazio na svoje pohode. On nije znao, ili je zaboravio, da u Siriji ima poslovica, zna je svako dijete, koja kaže za kućne ključeve: ako hoćeš da si bez brige podaj ih najvernijem sluzi; a ako hoćeš svoju propast podaj ih ženi. I tako je, poslije toliko godina zajedničkog života, Hafiz, jedne večeri kad se vratio s vojske, dočekan u svojoj rođenoj avliji od oružanih ljudi. Tu mu je sva pratnja pobijena, osim jednog jedinog čoveka koji je nekako uspio da neopaženo pobjegne u mrak. Hafiz je ranjen i svučen sa konja. Tada je počela neobična noć po mnogobrojnim i velikim stanovima Čelebi-Hafizovim. Roblje, pušteno iz tamnice, onako polugolo, izmršalo i osakaćeno, pljačkalo je, lomilo i palilo. U velikoj glavnoj avliji bio je vezan uz gredu na bunaru Čelebi Hafiz, razdrljen i izranjen. Oko njega je urlalo roblje koje se otelo i ciktale žene, puštene iz harema: vitlali su noževima i svakojakim oruđem i mahali rasplamsalim mašalama sa kojih je prštala i kapala smola. Kolo je vodila ta ista najmilija žena Čelebi-Hafizova, Sirijanka. Ona je ovo godinama smišljala i spremala, vješto se pretvarajući i čekajući zgodan trenutak da svoju osvetu izvrši. I dok je imao oči da gleda, mogao je da vidi: najdraže biće od svih bića, jedino stvorenje nad kojim se sažalio, koje mu je bilo blisko i kome je u životu povjerovao, skakalo je oko njega, izbezumljeno i zapjenjeno, i dobacivalo mu je nejasne riječi i uvrede. Ona nije dala da ga ubiju, a nju su svi slušali, jer je htela da ga gleda kako se muči, i da on vidi da ga ona gleda. Prebili su mu ruke ispod lakata i noge ispod koljena i udarali su ga zapaljenim mašalama. Ali tada se, u neko doba noći, začu konjski topot. Onaj konjanik koji je uspeo da pobjegne dojavio je sve Hafizovom bratu, i on je stigao sa svega nekoliko konjanika, ali takvom neočekivanom brzinom da se ono roblje, pijano i zasićeno, zamoreno tolikim bijesom, odjednom raspršilo i razbježalo bez otpora, misleći da to neka velika vojska dolazi. Jedina koja je ostala pored vezanog Hafiza bila je Sirijanka. I prije nego što je prvi vojnik stigao da je uhvati ili posječe, ona je udarila nekoliko puta Hafiza u samo lice zapaljenom mašalom, zakrenula njome i ugasila je na njemu. Uto je vojnik pristigao i oborio je jednim udarcem. Hafizov brat Sabit brzo je povratio red. Kad je svanuo dan, sve je bilo savladano, pohvatano ili pobijeno, harem, posluga i oslobođeno roblje. Izgorio je potpuno samo jedan udaljeni čardak. U nesvijesti i strašno unakažen ležao je Čelebi Hafiz u pustom haremluku, dok su najbrži konji poslati po hećime. Ukratko: spasli su mu život, ali je ostao onakav kakvog si ga vidio. Napustili su sve u unutrašnjosti i preselili se ovamo na morsku obalu. Vatreni Hafiz, krilati Hafiz, postao je trup, klada od mesa koju sevap i bratovska ljubav održavaju u životu. Sudbina mu je oduzela ruke i noge i očinji vid, a on sam neće više da govori. I tako provodi vijek. Samo što udiše malo božji vazduh i sluša čereke koje iskucava ovaj sat sa kule. A u Siriji...“ Uto neko ozdo zapljeska rukama, a rob prekide govor u pola riječi i samo me lagano gurnu rukom u grudi, kao veli: gotova je priča, radi svoj posao. I poče da se spušta što brže može niz merdevine. Dosta sam posla imao oko sata, a kad sam završio, pustio sam ga da iskucava dok ne dođe na mjeru. Izveli su me istim putem, ali nisam više vidio ni Čelebi-Hafiza ni onog roba. Vodilo me jedno golobrado momče i predalo zaptiji. Ima otada mnogo godina, i sam znaš, ali ja niti mogu da zaboravim ono što sam vidio i čuo na sahat-kuli u Akri, niti umijem sebi da rastumačim. Šta je bio onaj blijedi presamićeni Turčin? Možda iz neke od onih raspršenih sirijskih porodica? Možebit poturčenjak ili sin poturčenjaka? Zašto mi je sa onoliko strasti i žustrine pričao stvari koje se apseniku i rajetinu ne pričaju? I da li je baš sve to istina i onakao kako mi je kazivao, ili je rob izmišljao i dodavao iz svoje glave? A da nije on bio malo onako, bir tahta eksik? To sam se pitao onda, to se pitam i dan-danas kad se sjetim Čelebi-Hafiza. Da sam san usnio, ne bi mogao biti čudnovatiji. Ali šta ćeš? U Aziji je bilo, u zemlji gdje je sve mogućno i gdje se svak živ cijelog života pita kako ovo i zašto ono, a gdje niko nikom ne može ništa da odgovori ni objasni, gdje se pitanja ne rješavaju nego zaboravljaju. I toliki puci i narodi traju tako. Žive na zemlji, zadužujući se na onom svijetu, pa eto. Tako i ja sam sebi ne umijem da odgovorim na ova pitanja, nego se opet sam pitam šta li je sa Čelebi-Hafizom, da li je živ u onom strašnom liku koje mu je dalo božje pokaranje i da li sluša iskucavanje onog velikog sata koji sam zdušno i pošteno popravio? I u snu mi se javi Čelebi-Hafiz. Neke godine, malo prije nego što ću se razboljeti, usnio sam ga. Kao na javi, Čelebi Hafiz, samo zdrav i čitav, sa očima, sa rukama i nogama, stasit i naočit Turčin, ama kárli, bože me ne pokaraj, kao duša iz čistilišta željna molitava. I kad god mi je tako, u snu ili na javi, dođe Čelebi Hafiz na misao, ja se odmah sjetim i moga druga iz Apsa u Akri, koji je u vrijeme proveo četiri mjeseca sa mnom u istoj sobi, dok jednog dana nije pobjegao. Pomiješao se sa hamalima koji su nosili robu na jednu rusku lađu i tamo nestao. Bio je kršćanin iz Libana, kaligraf po zanimanju. Zvali smo ga Karajazidži. Drugog, pravog imena nisam mu ni ja znao. Pisao je nekim Jermenima u Stambolu nešto što Turci ne vole i što ne treba da se piše. Neki arzuhal, tako nešto. („Pero je mene, kaže, u ropstvo dovelo.“) I kad su bili pohvatani, bilo im je suđeno: da se onima koji su stvar smislili odsiječe glava, a onome koji je pisao, ruka. Glave su onima odsjekli, a njega je jedan njegov ugledni zemljak poslao na dugu robiju, ali mu je spasao ruku. Tu desnu ruku nosio je uvek za pojasom i krio je kao neku dragocjenost koju je jedanput gubio pa našao. Meni je pričao da često sanja kako su mu odsjekli ruku, pa kad se probudi ruka ga još dugo poslije boli bolom. Ja sam ga sam u noći zaticao, pored svijeće, gdje plače od bola nad tom rukom. Taj čovjek je govorio samo danju. Čim padne veče, on se pokrije onom tankom kabanicom, gleda u mene i sluša me, ali sam ne govori ništa. Tako, dok ne svane, on ne bi progovorio ni za živu glavu. Izgleda da se zavjetovao. Svakako je bio čudan, ali pametan. Umio je lijepo da govori, ali je znao mnogo više nego što je govorio. Sa njim sam jedinim razgovarao o trupu koji sam tih dana vidio sa kule i o priči koju sam slušao. Nekome čovjek mora da kaže. I od njega sam tada čuo jednu riječ koju uvijek pamtim. -Jeste, kaže, takav je Turčin. Isjeci ga na komade, svaki komadić tijela mu opet živi za sebe. I posljednji dram mesa miče se isto onako i gamiže u istom pravcu u kom bi se i živ i čitav Turčin kretao. A kršten čovjek je kao srča: kucneš ga na jedno mjesto, a on prsne na komade, i nema mu lijeka ni popravke. Time je obično ili završavao ili počinjao fra Petar svoju priču o Čelebi-Hafizu.
(...) Dragi prijatelju, (..) Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama. Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši. Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju. U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: „Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi.“ Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno dve različite vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) Štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio“ ili „Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi“. „Tuđe poštuj, a svojim se diči“, „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika“. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bila dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv. Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću. Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom. (...)
(...) Tako je umnogom naoko sređenom životu razlika između dana i noći ogromna. Ima ih dosta koji, kao i ova srećno udomljena žena, na dnevnoj svetlosti idu mirni i pribrani, a noću podnose takve muke da sami sebe ne mogu da poznaju u vrelom mraku svoje postelje. Ali kad u takvom jadnom životu razlika između dana i noći postane i suviše velika, iscrpe se sposobnost za skrovitu patnju i bolno pretvaranje, i usled nejednakog pritiska između dana i noći - prsne ceo taj život u komade. Više od dve godine Anica je živela tako. Nije bilo nikakva razloga da joj tako ne prođe i treća godina, i četvrta, i sve dalje redom. U svojim mislima odavno se ona pomirila s tim da se njena muka ne može nikome ni nagovestiti, kamoli kazati, i prema tome da joj nema ni leka. Godine bi prošle; ako ne bi podlegla, ona bi ih preturila, sve ćutke; preturila bi godine, ali ne bi mogla da preturi sate i minute. Takav jedan neprelazni i sudbonosni sat naišao je polovinom treće godine njenog braka. To je bio jedan od onih trenutaka koji planu pred nama i pokažu nam jasno i nesumljivo da je život koji vodimo nemoguć, nedostojan, neizdržljiv. Celo naše biće zadrhti tada iz korena i napregne se za teške, možda tragične odluke. Ali, kako svet oko nas nikad ne miruje, i kako smo mi sami više skloni da izbegavamo sudbonosne prelome, obično se dešava tada da neka sitnica - neko lice, neki razgovor, neka knjiga ili sitan posao - privuče našu pažnju na sebe i odvrati naš pogled sa istine koju smo uočili, i tako nam omogući da sami sebe još jednom zavaramo, da kukavno izbegnemo donošenje prave odluke i da produžimo stari način života. Ali to što se dešava tako često, nije se ovoga puta desilo. Toga septembarskog predvečerja Anica je čula da devojka u prizemlju otvara nekome. Pomislila je da je to muž koji je došao nešto ranije, i zadrhtala je. Pokazalo se da je to momak iz radnje, nekim poslom. Da je to bio gazda Andrija, ona bi provela to veče kao i svako drugo, i život bi se u kući nastavio kakav je bio i dotad. Ali sada je trebalo čekati na muževljev dolazak. To je bilo neizdržljivo i postajalo nemogućno u ovom času. U snažnom, još devojačkom telu oživeli oštri nemirni trnci, panično ustremljeni svi u jednom pravcu, vuku je i gone neodoljivo iz ove kuće. U mislima strahovanja, neizvesnost, i samo jedno pitanje: kakve scene i pričanja donosi ovo veče i kakva li joj se noć sprema? Da je bar devojka tu. Nekoliko beznačajnih reči, izmenjenih sa njom, skrenulo bi ženine misli na drugu stranu i zadržalo je. Ali je slučajno i devojka bila u tom trenutku otišla negde preko ulice. Žena se odjednom našla pored svog ormana u spavaćoj sobi. Pred njom je bio već otvoren njen mali i jevtini devojački kofer od veštačke kože. Kao što je često radila u snovima i u onim bunovnim mislima pored zaspalog muža, ona je i sada brzo složila najnužnije od potrebnih stvari i odela (samo ono što je ona donela), i sa koferom u ruci spustila se niz basamake. I opet nikoga da čuje i da sretne. Njena je misao potpuno stala. A onaj snažan nemir u telu biva sve jači i tako je silan da bi lance raskinuo. Taj nemir je nju nosio kao slamku niz strmu ulicu i vodio je pravo očinskoj kući.
Bosanske kasabe i varoši pune su priča. U tim ponajčešće izmišljenim pričama krije se, pod vidom neverovatnih događaja i maskom često izmišljenih imena, stvarna i nepriznavana istorija toga kraja, živih ljudi i davno pomrlih naraštaja. To su one orjentalne laži za koje turska poslovica veli da su "istinitije od svake istine". Te priče žive čudnim, skrivenim životom. U tome one liče na bosansku pastrmku. Ima u bosanskim rečicama i potocima jedna naročita vrsta pastrmke, ne velika, posve crna po leđima, sa dve-tri krupne crvene pege. To je neobično proždrljiva, ali i neobično lukava i brza riba, koja leti kao obnevidela na udicu u veštoj ruci, ali je nedostižna, čak i nevidljiva za onoga ko nije vešt tim vodama i toj vrsti ribe. Takav čovek može, sa udicom u ruci, vazdan gaziti kamenjar oko rečice pa da ništa ne ulovi, čak i da ne vidi drugo do s vremena na vreme crnu i munjevito brzu prugu kako preseca vodu od jednog kamena do drugog, a liči na svašta pre nego na ribu. Sa tim pričama je slična stvar. Možete da živite mesecima u nekoj bosanskoj kasabi pa da ne čujete nijednu od njih pravo i potpuno, a može vam se desiti da slučajno zanoćite negde i da vam za jedno veče, ispričaju i tri i četiri takve priče, i to od onih posve neverovatnih koje najviše kazuju o mestu i ljudima. Travničani, najmudriji ljudi u Bosni, najviše takvih priča znaju, samo ih retko kad pričaju strancima, isto kao što bogati ljudi najteže daju paru iz ruke. Ali zato svaka njihova priča vredi za tri druge; naravno, po njihovoj proceni. Takva je priča o filu, vezirovom slonu. (...)
(...) Toga jesenjeg dana Gaga je nešto unela i odmah krenula ka vratima sa talsom novih dimija koji je izgledao kao da je nosi. - Stani! - viknuo je neočekivano i promuklo gazda Jevrem. Stala je, okrenula se, i pogledala pravo u oči. Pogled joj je bio nesiguran, zamagljen i vlažan, negde u dnu kao nasmejan. Gledao je nekoliko trenutaka u nju. Na licu mu se nije ništa moglo primetiti, ali - nezapamćena stvar! - gazda Jevrem je u sobi bio iznenađen, uplašen, moglo bi se reći, kad bi bilo moguće da se i on nečega uplaši. - Prolazi! - rekao je zatim muklo i tišim glasom. I tako danas, tako sutra – „stani!“, „prolazi!“ - gazda Jevrem je sve češće prizivao Gagu i nalazio ponešto da joj naredi ili primeti. Između starog gazde i njegove sluškinjice, koju doskora nije ni primećivao, zametnula se tajna igra, bez predaha i prestanka. Gaga je i dalje bila bojažljiva i pokorna i rečima i pokretima plaćala uobičajeni danak straha, koji svako živo ljudsko stvorenje mora da prati gazda Jevremu. - Priđi! - kaže gazda, pošto je silom našao neki povod za ljutnju. Devojčica prilazi. Kad je nesigurnom rukom našao u gustoj neposlušnoj kosi njeno uho, on mu se dugo svetio, stežući ga dugo, grčevito. Tako jednom, dvaput, dok se jednog dana, upravo jednog od ovih suvih i sivih pretprolećnih dana, ne desi ovo. - Priđi! Reč je bila izgovorena oštro, i preoštro možda, ali sa suviše daha, jer za njom je išlo nešto kao nagoveštaj uzdaha, kao prigušen grcaj. Na to se devojčica, onako u hodu, okrenula, izvi se neočekivano i čudno, samo gornjom polovinom tela, kao mlada topola na vetru, i iz tog prosto neverovatnog položaja koji je brkao sve starčeve misli, odgovori kratko i podmuklo: - Neću! Smešila se samo onom vlagom u očima. A gazda je u svojoj nepomičnosti postao još nepomičniji, zaboravljajući da ima išta zdravo i pokretno na sebi. Sve se odjednom ukočilo u njemu i na njemu: misao, jezik, ruka. Samo su oči gledale u iskošenu i zakrenutu devojčicu, ali i one ukočene od čuđenja. Jer, gazda-Jevremu se činilo da je odjednom ugledao pred sobom biće iz drugog nekog sveta, koje ničem ne liči na ljude koji su se dosad kretali oko njega i nije podložno nijednom od zakona koji vladaju u ovom gradu i u njegovoj kući. I tada se desilo nešto kao čudo. Otakako se zna da ovaj mali i zatvoreni gazda-Jevremov svet ide kako ide i da gazda Jevrem sa šiljteta upravlja njime, prvi put je on morao da ponovi svoju reč jer nije bila odmah poslušana. Ali ta reč je već imala izmenjen zvuk, kao naprsla. Posle je opet bivalo sve kako treba i prividno izgledalo po starom. - Priđi! I ona prilazi, ali nekako nasmejano i lako, bez senke straha i kao od svoje volje. Čak se dešavalo da sama priđe, bez pozive i reči od njegove strane. Tada nije mogao sakriti da mu ruka drhti. Time ga je razoružala do kraja. Ali često se već sutradan posle toga dešavalo obrnuto. Nije htela da priđe nikako, gluva za sve njegove pretnje i molbe i promukla dozivanja. Samo bi kao lasica šmugnula kroz jedva otškrinuta vrata i bez šuma ih zatvorila za sobom. Ta čudan i naizgled nevina igra povukla je u svoj vrtlog nepristupačnog i nepomičnog gazda-Jevrema. Ono što nisu mogli da učine događaji ni ljudi ni godine, učinila je, i ne sluteći to, ciganska devojčica od nepunih petnaest godina; ona se uvukla u njega, načela ga i stala da rastače kao što crv rastače drvo, nevidljivo, iznutra. U očima stranih ljudi one je isti onakav kakav je vazda bio, ni u govoru ni u držanju ničeg blažeg ni čovečnijeg, nigde znaka promene ni slabosti. Ali ukućani, koji su stalno oko njega, naročito kći Draginja, pomogli s vremena na vreme da primetena njegovom licu novi neobičan izraz u isto vreme bezbrižan i zamišljen. To je bivalo samo kratko i prolazno. Sekund zaborava. Pa ipak, taj izraz ih je zbunio više nego ijedan od njegovih nastupa gneva, uplašio ih, kao da su ugledale pečat strašne, nepriznavane bolesti, početak raspadanja. (...)
Od samog početka U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak-tak-tak! Ne dižući oči sa posla, samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. Bez reči i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela, da može ući, da je čekam sa radošću. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.) Ponekad čujem posve nejasan razgovor, kao da pita nekoga pred kapijom za moj stan. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka, vitka, nečujna, i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda, toliko sam siguran da je to ona i da će sada ući. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde. Naravno da posle nikad ne uđe niti je ugledaju moje oči, koje je nikad nisu videle. Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to što se ne pojavljuje, što ne postoji, to sam prežalio i preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u životu. Opažajući i pamteći danima i godinama njeno javljanje u najrazličitijim oblicima, uvek čudno i neočekivano, uspeo sam da nađem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, priviđenje je u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam, za mene lično bilo bi smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne znači ništa.) Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra. Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju češća i življa. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ, ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišća. Osećam je u sobi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najčešće stoji, nevidljiva i nečujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula. Ali kad počne da se skraćuje sunčeva staza i lišće da biva ređe, a na jasnoj kori drveta ukaže se munjevita veverica koja već menja dlaku, priviđenje počinje da se gubi i bledi. Sve su ređi oni sitni šumovi koje sam navikao da čujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo bezbrižnost mladosti i večiti svet snova. Nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema. Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kojeg ustaje i javlja mi se neredovito i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Ćudljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koja je i žena i avet. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja. (...)
* Dva dana me već ne izvode ni na onaj jedan sat šetnje, jer kiša bez prestanka sipi. Meni se čini da mi neprestano vlaga navire u ćeliju i da mi pada po licu i rukama kao lepljiv talog. Moj pokrivač je oštar i studen, moje jelo ima ukus limene posude i moja ćelija onaj neopisiv zadah uskog prostora u kom jedan čovek diše i živi, bez promjene i zračenja. Ali tu za mojim vjeđama - sklopim li samo oči - živi sva veličina života i sva ljepota svijeta. Sve što je ikad samo taklo oči, usne i ruke moje sve je u mojoj svijesti živo i svijetlo na tamnoj pozadini ove patnje. Raskoš i ljepota života žive neuništivo u meni. I sad kad sam sve to izgubio puni mi dušu beskrajna blagodarnost za sve mnogostruke i divne darove što ih život daje onima koji su srećniji od mene. Otkud mi ovo čudno osjećanje? Ja kroza nj prolazim kao kroz tamnozeleni mir i mirisnu tišinu omorikove šume u ljetnji dan. I zaboravljam sve oko sebe. * Koga li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi - bogzna zašto – jutros mojim sjećanjem. Koga ljubi sada ona mlada žena? Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova sočna čaška , kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama, svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima. Koga ljubi sada ona mlada žena? Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumjevao njen jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s glavom u njenom krilu. To je bila žena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suznih očiju, šapućući isprekidane riječi o vjernosti. Koga li ljubi sada ona mlada žena? * Budući! Slobodna djeco; zoro noći naše, kad se budu slobodni i visoki domovi vaši ocrtavali na istom nebu, koje je gledalo patnju našu i sram i smrt, niko neće pomišljati da ti moćni temelji počivaju na našim kostima. Sreća bezbrižna i misli naprijed samo. Što će vas sjećati otaca vaših koji su bili veći u trpljenju nego u borbi? Vaš život biće naš zaborav. Tek u nesvjesnoj suzi vaših ženâ, u zanosima mladićâ, maštanju djevojakâ, moćnoj svirci ili riječima vaših pjesnika, bljesnuće možda na čas spomen otaca vaših čiji je život bio kratak, a bol ogroman. Tek najbolji među vama osjetiće, možda, da iz tih svagdanjih događaja bije, kao vjetar, beskrajna žalost mrtvih i nijemih života koji su živjeli i mrli za vas, Budući! * Žene, ja ne znam kome ste vi bili blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko naših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce. Ta mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje. S čega mudračeve oči mute i svetačke usne blijede? Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo u radu da te zaboravimo - gle! - na svim našim djelima tanke vijugave linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta. Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjence, ili zadaje bol ili pretvara u gorčinu? Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prslo u parčad. * Visoka plava gosođo iz Maribora, ako Vas se jutros - sav u radosti voćnjaka koji cvate - sjećam, vjerujte da je bez gorčine neispunjene osvete, jer ja sam srećno zaboravio, a opraštati nemam šta, jer sam i onda jednako žalio sebe i Vas. Da, u Vašem gradu sam, nepoznata plava gospođo, saznao kako je ići blijed, umoran i satrven vlažnim ulicama, dok sa rasvijeteljenih balkonâ plješću bešćutni muškarci i okrutne žene. Od Vas sam saznao kako je vezanu, nemoćnu robu kad mu pljuju u lice. To je bilo davno, a ja sam, evo, sve srećno preturio. Ali nevolja redom ide; možda je kakva nesreća pala i na Vašu kuću s balkonom; pa mi Vas je žao, jutros, kad pomislim da Vam u Vašem bolu možda katkad još i naša blijeda prekorna lica mute trzav san. * Epilog Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj! - Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj? Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek. - Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan? Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna. - Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan? Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku. - Hoćeš da usniš, sine moj? Ne, oče, idem, idem da živim.
U djetinjstvu mome izabrao si me i označio da idem Tvojim putem. - Nisu mi bile pune četiri godine kad sam usnio da mi je sa ikone sišao jedan svetac, blijed i okružen cvijećem kao mrtvac, i predao mi raspelo koje je njemu dotežalo. I ništa mi drugo nisi na put dao. Tebi me je zavjetovala majka moja u času tjeskobe, u jednom od onih časova kad nema niotkud pomoći i kad su sva vrata zatvorena, osim vrata Tvojih. Ko je još vidio da se mala djeca tako opremaju u svijet, sa krstom siromaštva i teretom velikih zavjeta? A ipak, Ti si me tako poslao i sa licem oca, koji se rijetko smije, strogo označio put moj. Pa kao sam mogao biti srećan? I još sam bio lud i samosvoj, otimao sam se putu i pozvanju, trgao sam u stranu i bio sam kao zlo dijete koje ne spava kod kuće nego bjega, nečisto, sa vlatima sijena na odijelu a pogled ima mutan i nestalan kao ničije pseto. Kad Te nisam vidio nad sobom, mislio sam da Te nema. I ništa nije ostalo što nisam učinio da Ti se otmem, jer je malo ko ljubio grijeh i strašnu radost kao ja. Prolazio sam svijetom i udarao lijevo i desno na vrata tuđih sudbina, ali sva su se redom, kao po nekom mučkom dogovoru, bila za mene zatvorena. Nasrtao sam uzalud na vrata čovjekova, i poslije sam dugo sjedio krvavih ruku, na kamenu. Jer kasno sam uvidio da se ne otvaraju silom. Nisam mogao shvatiti zašto je za mene svaki živ čovjek tajna vlažnih treptavih očiju i zašto se pred mojim koracima svaka vrata zatvaraju, kao na tajni znak. A to si Ti htio da me odbiješ od svijeta kao što se djeca od godine odbijaju od sise: da im ogrkne i da im se ogadi. To si Ti, postavljao svoju nevidljivu ruku između mene i svijeta, da me onda inokosna i ostavljena okružiš ljubavlju koja boli i posvećuje.
Iznad pobjeda Iz godine u godinu slušam urlik o pobjedi a sve je manje hljeba na svijetu i snage u ljudima, dok zemljom prolazi laž o pobjedi. Vaša pobjeda ima nisko čelo i crvene oči. U pobjednika je nemiran pogled. Prokleto je vaše ognjeno pobjedničko vino. O, ne okrepljuje ono i ne veseli! Bog drži ruku na tjemenu pobijeđenih a pobjedni je sâm i njegova radost plamti i gasne. Sve što je nade, utjehe i ljepote na svijetu otkriva se očima pobijeđenih; pobednici su slijepi, drhte i gore, i nemaju ništa do svoje divlje plamene radosti iza koje ostaje pepeo. Jer šta su drugo današnje pobjede nego sutrašnji porazi? U očima čovjeka samca nema dobivenih ni izgubljenih bitaka, nego u svim ratovima jednako: dobivenim kao i izgubljenim, jedno poraženo čovječanstvo. Vjetrovi putuju i kiše idu, dobre i plodne, uvijek jednake,a zastave se polako rastaču i cijepaju; i boje blijede i sve se zaboravlja a čovjek ostaje uvijek isti, pognut pod bolom i ustrajan u radu; venu vijenci i trunu zastave a ostaje čovjek koji sije i radi i kiša koja mu pomaže. Ko će pobijediti čovjeka? To je samo Bog načas okrenuo lice i ostavio svijet u tami, a vi urlate: pobjeda, ali pobjeda nema, nego jedna mala krvava laž i jedna velika nesreća. Ti pobjednici su blijedi sa velikim ružnim ustima, a krvi im je nasjela na oči, ali će ih postidjeti jednog jutra more svojim mirom i njive svojom svetom tišinom. Sve je to samo kratak ružan san, taj govor o pobjedama. Nema poraza ni pobjeda nego uvjek i svuda, kod poraženih jednako kao i kod pobjednika, napaćen i ponižen čovjek.
U sumrak pevaju devojke. Njini su glasovi meki i dahnu svežinom cveća i ljubavi. Njina je pesma blaga, kao kad behar opada. Ona ima nešto od mojih ljubavi: davno, toplo i lepo. Ona podseća na sarajske sumrake, kad jablanovi sjaju u crvenu zlatu, kao vitke ponosne žene. Kao rumene latice zasipaju me glasovi. Pevaju devojke. Pevaju lepo. To liči na pozdrav od starih prijatelja, na spomen onoga što proživih u ljubavi i zanosu. One pevaju, u suton, kao sreća moja da mi rupcem maše. Ali srce je moje tamno jezero, koga ništa ne diže i u kom se niko ne ogleda.
Blaga i dobra mesečina Blaga i dobra mesečina, Svi koji mnogo stradaju Blaga mesečina, sestrica ljubavi,
Lanjska pesma Mirišu silno bijeli cv'jetovi O niko ne zna kako je U srcu mome nema ljubavi, Silno mirišu bijeli cv'jetovi.
Tama Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
Potonulo Neki glas, miris neki i jedna lepa zvezda ne
Prva proljetnja pjesma Jutros oblaci nebom idu, a ja slutim radosti: kad procvatu brda strašnim sjajem njihova oružja, kad posiju plamene cvjetove po poljima, kad se začuje prva truba, kad se pojave prvi konjanici, umorni, prašni: i poprskani pjenom kao u nekoj staroj pjesmi; o radosti! Kad će doći kraljeve vojske? Žene tkaju u tišini za njih darove, njih spominju dobri ljudi u molitvama, o njima pjevaju djevojke za prozorima i za njih raste cvijeće u malim vrtovima. Čeka spremnih stotinu nježnosti. Kad će doći kraljeve vojske? Oblaci nebom plove kao vojska; ja slutim dane velikih djela. Jutros sam vidio napupalu granu. Kad li će doći kraljeve vojske?
Šetnja A jutros su me izveli na sunce. Jarboli nekog broda iza zida, Mračna i vlažna, kad se vratih, bješe [Split (stari zatvor), 8 .VIII 1914.]
1914. U polutami i tišini Al' jutros, s prvim zrakom sunca (1914, Maribor)
Jutro |